Tadej Kurepa

Srbija danas u zatvorima ima više osuđenih lica nego sve druge zemlje bivše Jugoslavije zajedno. Nasljeđe autoritarnih obračuna s političkim protivnicima iz devedesetih, ali i dugotrajni nemar i štednja na infrastrukturi pomogli su uspostavi zatvorskog režima koji je čak i po službenim mjerilima ispod svake razine osnovnog ljudskog dostojanstva. Kao “ogledalo društva”, zatvorski sistem čini vidljivijima neke osnovne nepravde tranzicijske Srbije

“Javnost je najčvršći jemac zakonitosti i najefikasniji zaštitnik zatvoreničkih prava i njihovog ljudskog dostojanstva. Nikakav administrativni nadzor (…) ne može da zatvorenicima ulije osećaj sigurnosti i poverenja onako kako to može javnost, putem sredstava informisanja, delovanjem udruženja građana za kaznenu reformu, itd. Najzad, pitanje uslova života u zatvorima će biti sve aktuelnije za sve veći broj Jugoslovena. Naime, kriminološka istraživanja nepobitno dokazuju da se zatvorska populacija povećava naporedo s porastom nezaposlenosti. Kako nezaposlenost u Jugoslaviji raste, izvesno je da će u zatvor dolaziti sve više ljudi, uključujući i one za koje boravak u zatvoru nije ni često ni tipično iskustvo”, napisao je jeseni 1982. godine u otvorenom pismu državnim organima i jugoslovenskoj javnosti Ivan Janković, doktor prava, advokat i borac protiv smrtne kazne, nakon što je iz političkih razloga proveo mesec dana kao zatvorenik u Okružnom zatvoru u Beogradu i zatvoru u Padinskoj Skeli.

“Boraveći u Okružnom zatvoru, uverio sam se da se prilikom izvršenja kazne namerno i sistematski vređa ljudsko dostojanstvo zatvorenika; da zatvorenike tuku i batinaju; da se osuđenički rad grubo eksploatiše; da osuđenici nemaju potrebnu zdravstvenu zaštitu; da se disciplinske mere kazne izvršavaju na način suprotan izrečenim zakonskim odredbama; da ustanova nije imuna od korupcije; da je spoljni nadzor nedovoljan i neefikasan”, piše Janković u nastavku pisma. Ovi redovi zvuče kao da su izvučeni iz aktuelnog izveštaja Amnesty Internationala o stanju u zatvorima u Srbiji, a ne napisani pre 33 godine.

Da je zatvor epicentar društvenog problema i da se svako društvo najbolje može razumeti ako se pogleda njegov kazneni sistem, stav je Aleksandre Jelić, rediteljke koja je osnovala Centar za pozorišna istraživanja ApsArt i koja ima dugogodišnje iskustvo rada sa zatvorenicima. “Zatvor je zgusnuto i do krajnih granica zaoštreno i koncentrisano društveno biće jedne države”, kaže ona. U pokušaju da zatvore stavimo u društveni kontekst, ili možda pre da društvo stavimo u zatvorski kontekst, na početku ćemo postaviti pitanje kakvo je bilo stanje u zatvorima u vreme vladavine Slobodana Miloševića. O situaciji u srbijanskim zatvorima na jesen 2000. godine, a pogotovo u vezi sa tadašnjim pobunama zatvorenika, razgovarali smo sa Seadom Spahovićem, advokatom i ko-ministrom Pravde ispred Srpskog pokreta obnove (SPO) u “prelaznoj Vladi”.

Naime, nakon svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. godine, krajem istog meseca formirana je tzv. prelazna Vlada Srbije, koju su činili pobednička koalicija Demokratska opozicija Srbije (DOS), do tada vladajuća Socijalistička partija Srbije (SPS) i Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića. Ova vlada je imala zadatak da omogući funkcionisanje države do vanrednih parlamentarnih izbora i formiranja novog saziva parlamenta. Prelazna Vlada trajala je tri meseca, od 24. oktobra 2000. do 25. januara 2001. godine, a svako ključno ministarstvo bilo je podeljeno između tri ko-ministra (po jedan iz DOS, SPS i SPO) koji su najvažnije odluke morali donositi zajedno, što je omogućilo ljudima iz starog režima da parališu rad u ministarstvima finansija, pravde, unutrašnjih poslova i informacija.

“Nekoliko dana nakon što smo počeli sa radom izbila je pobuna u zatvorima koja je bila izvanredno organizovana. Zatvori su zapaljeni. Zatvorenici su se popeli na zgrade. Kad su mi javili da gori zatvor ja sam otišao tamo. U KPZ Sremska Mitrovica sam zatekao neku pregovaračku ekipu zatvorenika. Oni su tražili amnestiju, smanjenje kazni itd, ali su se istovremeno žalili na tretman”, objašnjava Sead Spahović. Pobune su ubrzo pacifikovane obećanjima o amnestiji i poboljšanju uslova, ali ponegde i intervencijama policije. U novembru 2006. tadašnji ministar pravde Zoran Stojković u jednoj televizijskoj emisiji izneo je podatak da je 2000. godine u pobuni poginulo 36 ljudi. On je tada rekao da je “26 zatvorenika stradalo u međusobnim obračunima, a ostali u sukobu sa organima reda”. Na pitanje novinara ko je odgovarao za smrt zatvorenika, ministar Stojković je rekao da nije odgovarao niko.

Deo obećanja koje se ticalo amnestije ispunjeno je marta 2001. godine, kada je tadašnji predsednik Vojislav Koštunica potpisao Zakon o amnestiji kojim je za jednu četvrtinu smanjena zatvorska kazna onima koji su pravosnažno osuđeni pre 7. oktobra 2000. godine, osim osuđenih za drogu, terorizam i krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava. Što se tiče uslova u zatvorima na jesen 2000. godine, Sead Spahović ih opisuje kao jezive. “U Mitrovici sam video sprave za mučenje. Ja sam lično video, nije mi niko pričao. Ta sprava je gvozdena i liči na onaj iskrivljeni stub od koša. Tu čoveka razapnu i tu ga biju tako razapetog. Zatim, video sam džinovske bejzbol palice na kojima je pisalo ‘Bensedin od 10.000mg’. Pričali su mi zatvorenici da ih je upravnik zatvora lično tukao tim palicama.”

Bilo je i drugih veoma ozbiljnih optužbi. Položaj Albanaca po zatvorima u Srbiji na jesen 2000. godine bio je izuzetno težak. “Oni su bili podvrgnuti jednom jezivom maltretiranju i od strane drugih zatvorenika i od strane zatvorskih vlasti. Većina njih bila je deportovana sa Kosova bez ikakvih papira. Zatvoreni su bez rešenja i bez optužnice”, kaže Spahović i dodaje da je novinar Fahri Musliu napisao knjigu “Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca (1999.-2001.)” o tome kakva je bila situacija u zatvorima i kako su se Albanci proveli u zatvorima u Srbiji.

Takođe, postojala je ozbiljna sumnja koja je ispitivana od strane policije i Tužilaštva za ratne zločine, ali bez zvaničnog epiloga, da su neki zatvorenici iz zatvora u Srbiji korišćeni tokom rata na Kosovu. Prema Spahovićevim rečima, “bila je priča da je u zatvoru Dubrava u mestu Istok na Kosovu [ova najveća kaznena ustanova na Kosovu korišćena je za vreme sukoba na Kosovu i za zatvorenike u istražnom postupku, odnosno za stotine kosovskih Albanaca osumnjičenih za terorizam] za vreme bombardovanja 1999. godine upala jedna grupa kriminalaca iz zatvora u Srbiji, da su ljudi tamo pobijeni i predstavljeni kao žrtve bombardovanja. Ima 99 ubijenih i naknadno je utvrđeno da su ubijeni pištoljskom municijom. Mi tada, 2000. godine, nismo mogli da sprovedemo istragu zato što je kompletna struktura bila stara. Pomoćnici, savetnici, direktori, upravnici zatvora, to su sve bili ljudi iz stare vlasti. Oni su i dan danas upravnici zatvora po Srbiji. Čak i ti koji su osumnjičeni za te zločine su i dalje na važnim funkcijama.”

Nečovečni uslovi

O tome kako je “tranzicija” koja je usledila nakon petooktobarskih promena uticala na srpsko društvo vrlo rečito govori zatvorski sistem kao ogledalo društva. U periodu od 2002. do 2012. godine broj zatvorenika se udvostručio, sa 6200 na 12.000. Zatvori su prenaseljeni, a Srbija je u jednom trenutku 2012. godine imala najveću stopu prenaseljenosti zatvora u Evropi – 150 odsto. Srbija danas u zatvorima ima više osuđenih lica nego sve druge zemlje bivše Jugoslavije zajedno. Prema podacima koje nam je dala Katarina Golubović, advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) i članica Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, oko dve trećine zatvorenika izdržava kaznu za krivična dela krađe i razbojništva, među kojima je ogroman broj povratnika. Prema zvaničnim statistikama za 2013. godinu, broj povratnika je preko 50 odsto ukupnog broja osuđenih. To jasno ukazuje na dominantnu socijalnu strukturu zatvorenika.

Zatvori ne samo što su prenaseljeni već postoji nekoliko hiljada ljudi koji čekaju da odu na izdržavanje kazne, kako nam je ukazao Nikola Kovačević, pravni savetnik Beogradskog centra za ljudska prava. “Zatvori u Srbiji godišnje prime sedam do osam hiljada ljudi na izvršenje kazne zatvora, a za isto vreme se izrekne petnaest hiljada kazni zatvora. U svakom momentu hiljade ljudi čekaju da odu na odsluženje.” Istovremeno, dok se broj lica lišenih slobode udvostručio, broj pritvorenika se višestruko uvećao. Kovačević kaže da se godišnje u Srbiji izrekne oko 20.000 dana neosnovanog pritvora, te da je prošle godine Srbija morala da isplati 1,5 miliona evra oštećenima koji su neosnovano bili pritvoreni.

Sead Spahović se priseća da je 2000. godine u Okružnom zatvoru u Beogradu (poznatom kao Centralni zatvor, CZ) bilo oko 500 pritvorenika. Deset godina kasnije taj broj se utrostručio – 2010. godine u ovom zatvoru, projektovanom za maksimum 900 zatvorenika, bilo je oko 1600 zatvorenih. Šehović potvrđuje veliki broj neosnovanih pritvora. “Država je osiromašila i ne može da plaća naknade licima neosnovano lišenim slobode, čega ima mnogo. Sudovi su počeli da pokrivaju te pritvore”, kaže Šehović i objašnjava da je učestala pojava da uprkos nepostojanju dovoljno čvrstih dokaza sud osudi pritvorenika na kaznu dužine vremena koje je već proveo u pritvoru kako bi se pritvor “pokrio” i tako izbeglo plaćanje odštete. “I onda apelacioni sud to potvrdi jer je evidentno da se to radi samo zato da se ne bi plaćala naknada štete. Toga imate koliko hoćete.”

Kakvi su (ne)uslovi u ovako prenaseljenim zatvorima? Šta se, koliko i na koji način u zatvorima u Srbiji promenilo od pisma dr. Ivana Jankovića iz 1982. u kome je posebno ukazano na ponižavajući tretman, sistemsko nasilje, radnu eksploataciju, katastrofalan sistem zdravstvene zaštite i korupciju? Beogradski centar za ljudska prava je krajem prošlog meseca podneo prvu ustavnu žalbu u kojoj se tvrdi da su osuđenici zavoda u Sremskoj Mitrovici izloženi nehumanom i ponižavajućem postupanju usled loših materijalnih uslova života. Nikola Kovačević najavljuje nove ustavne žalbe jer su prema njegovim rečima uslovi života u Niškom zatvoru, Zabeli kod Požarevca, Centralnom zatvoru u Beogradu u suprotnosti sa članom 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, koja se odnosi za zabranu mučenja i glasi: “Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.”

Advokatica Katarina Golubović kaže da je zatvor u Sremskoj Mitrovici, koji je građen za vreme Austro-Ugarske, neuslovan. “Četvrti paviljon zavoda u Sremskoj Mitrovici je bez struje. To je totalno neuslovno. Jedan paviljon jeste obnovljen, ali to je ništa s obzirom na to da u Sremskoj Mitrovici u svakom trenutku boravi dve hiljade lica lišenih slobode. Neki od njih imaju veoma duge zatvorske kazne jer je to zatvor za najteža krivična dela. Pri tom postoje i objekti kao što je škola koji uopšte nisu bili namenjeni zatvaranju i smeštaju. To je objekat koji je nekada služio obrazovanju ljudi, a sada je pretvoren u spavaonicu. Bolnica takođe. Tamo se danas nalaze lica koja su jako stara, ali to nije bolnica nego spavaonica.”

I Nikola Kovačević naglašava da je zatvor u Sremskoj Mitrovici prenaseljen i da se ne poštuje pravo prema kome svaki zatvorenik ima pravo na 4 m2 i 8 m3 prostora. “Ljudi imaju nekih 2,2 m2 koji uključuju krevete i stočić, tako da u istom trenutku zatvorenici koji spavaju u jednoj sobi ne mogu čak ni da stoje na slobodnoj površini poda. Toalet koji svi koriste nije izolovan već je to jedan običan paravan tako da nema privatnosti i šire se neprijatni mirisi. Prozori su neadekvatni, zid je oronuo, pod je uništen. Jednostavno, to je zgrada sa kraja XIX veka koju je podigao Franc Jozef. U zajedničku prostoriju može da stane 30 ljudi, od 100 koliko ih ima na jednom krilu, a ta prostorija je realno za 15 ili 10 ljudi. Uz to, zabranjeno je zadržavanje na hodniku. Zdravstvena zaštita je veoma loša. Često se pojavljuje šuga, vaši, buba-švabe. Čak ni uprava zatvora u komunikaciji sa zaštitnikom građana nije sporila gamad, buba švabe i vaši. To je život danas u četvrtom paviljonu u Sremskoj Mitrovici.”

Vaspitavači i tretmani

Što se tiče uslova u kojima borave pritvorenici Centralnog zatvora u Beogradu, poslužićemo se opisom koji u svojoj knjizi “Zatvorska priča: CZ” daje Aleksa Nešić, društveni aktivista i anarhosindikalista, koji je tamo proveo ukupno osam meseci tokom 2011. i 2012. godine. “Zgrada CZ-a je jedna ogromna siva, sumorna građevina koja svojom pojavom sluti na zlo. Kad je čovek spolja vidi, čak i ako ne zna da je u pitanju jedan od najgorih zatvora u Evropi, pomisliće da nešto ne valja sa tom zgradom, da nekako zrači nekom negativnom energijom koja govori da unutra nije nimalo lepo. (…) Taj zatvor je postao sinonim za bezumno nasilje, zlostavljanje, prebijanje zatvorenika od strane pandura, gubljenje razuma, samopovređivanje, samoubistvo, uništavanje života i za sve ostale zamislive i nezamislive oblike ljudskog stradanja.”

Katarina Golubović objašnjava da bi po standardima pritvorenici trebali da imaju iste uslove kao i osuđenici. “Pritvorenici nemaju nikakve fizičke aktivnosti i zatvoreni su u svojim spavaonicama 23 sata dnevno. Nemaju dnevne sobe i nemaju trpezariju kao zatvorenici. Zbog svega toga mera pritvora, s obzirom na dužinu trajanja pritvora kod nas, postaje teža za izdržavanje nego sama kazna zatvora. Čest je slučaj da posle prvostepene presude, iako nije pravosnažna, pritvorenici traže da iz CZ-a idu u zatvor na izdržavanje jer jednostavno ne mogu psihički više da izdrže.” Takođe ukazuje da se u poslednjih godinu-dve broj pritvorenika ipak smanjuje kao posledica primene novog Zakona o kaznenom postupku koji je stupio na snagu 1. oktobra 2013. Uz to, sve više počinju da se primenjuju alternativne mere, poput jemstva i kućnog pritvora.

Ipak, smanjenje prenaseljenosti ne rešava neke probleme. “Pritvorenici nemaju pravo na fizički kontakt sa svojim bližnjima. Svaka poseta se vrši preko stakla i to su kratke posete od pola sata”, kaže Golubović i objašnjava da usled opšte situacije u CZ-u zdravstveno stanje biva jako ugroženo čemu dodatno doprinosi izuzetno loša zdravstvena zaštita. “Zdravstvena zaštita je definitivno najveći problem. Počev od stomatologa gde pritvorenik, čak ni ako je u situaciji da kupi plombu, ne može da je dobije zato što zatvor to ne dozvoljava. Zubi generalno stradaju u zatvoru, a popravke se mahom svode na vađenje zuba. Što se tiče lekova lekar prepisuje terapiju na osnovu onoga što zatvor može da obezbedi. Često se dešava da dolazi do neodgovarajućih terapija.” Na sve ovo, zatvorski lekar nije pod Ministarstvom zdravlja, pa samim tim nije ni deo zdravstvenog sistema, nego platu dobija od Ministarstva pravde i deo je Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. To znači da lekar ne može da izda pritvoreniku recept sa kojim neko od rodbine može da ode po neki od lekova koji se izdaju samo na recept, poput antibiotika.

Nikola Kovačević skreće pažnju na postojanje slučajeva u kojima je Evropski sud za ljudska prava ili Ustavni sud Srbije ocenio da su komandiri počinili zlostavljanje nad pojedinim zatvorenicima, ali da i dalje niko nije odgovarao takve zločine. “I dalje postoji problem nekažnjivosti kada je u pitanju službeno lice koje je izvršilo akt mučenja ili nekog drugog oblika zlostavljanja.” Katarina Golubović nam je predočila teškoće sa kojima se susreću zlostavljani zatvorenici ako odluče da preduzmu krivično gonjenje protiv čuvara. “Ne postoji sistem koji zatvoreniku koji se nađe u poziciji tužioca garantuje pravo na punomoćnika. Kada ste okrivljeni imate pravo na advokata po službenoj dužnosti, ali ne i ako ste pretrpeli torturu u zatvoru i ako hoćete sa time da se izborite.” Ona ukazuje na interesantan slučaj “Habimi i drugi protiv Srbije” kada je grupa zatvorenika podnela krivične prijave tvrdeći da je 2006. godine prekoračena mera prinude prilikom gušenja pobune u Niškom zatvoru. “Od toga nije bilo ništa. Advokati nisu mogli da dobiju lekarske izveštaje. Slučaj zapravo nikada nije ni bio procesuiran u Srbiji.” Oni su tada postupak pokrenuli pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je u junu 2014. godine presudio da je Srbija prekršila član 3. koji zabranjuje torturu i 37 zatvorenika je dobilo ukupno 126.000 evra odštete.

Da tortura ne mora biti samo fizička već može biti i psihička kazuje nam Aleksa Nešić koji je, nakon pritvora u CZ-u, kaznu služio u KPZ-u “Valjevo”, zatvoru za maloletnike i mlađe punoletnike. “U Valjevu je prebijanje zatvorenika od strane čuvara bila retkost dok sam ja bio tamo, za razliku od CZ-a gde su čuvari tukli za razne sitnice. Tortura u Valjevu se uglavnom svodila na psihičku torturu, oduzimanje privilegija i konstantno uslovljavanje zatvorenika. Sve vreme su se ponašali kao da ne možemo o nekim najosnovnijim stvarima da odlučujemo i da smo zato kažnjeni, kao neka mala deca. Tretman koji smo imali bio je sistematski infantilizujući.”

Glavna karakteristika KPZ-a Valjevo je jaka neformalna struktura, zatvorenici su podeljeni u dve grupacije – “beogradski kolektiv” i “seljački kolektiv”, a svaka od ovih skupina ima tri nivoa hijerarhije – postoji uži kolektiv na čijem je čelu “Vođa kolektiva”, ispod njih je “banda”, a na dnu su “klošari”. Golubović kaže da se u KPZ-u Valjevo dešava da ukoliko dođe do nekih razmirica među zatvorenicima, čak iako nije bilo disciplinskog prekršaja, uprava neke od njih prebaci na Odeljenje pojačanog nadzora (OPN). “Usled nemogućnosti da zatvorenike fizički razdvoje, oni ih smeštaju pod taj pojačani nadzor bez osnova, a to podrazumeva upravo oduzimanje svih privilegija koje bi inače mogli da steknu da nisu na OPN-u.” Također dodaje da KPZ Valjevo očekuje temeljna rekonstrukcija jer je Norveška odlučila da uloži ogromna sredstava u projekat pretvaranja ovog zatvora za mladiće u zatvor bez oružja.

Pitanje tretmana nije problem samo KPZ-a Valjevo, objašnjava Nikola Kovačević koji kaže da im se zatvorenici u pismima žale na korupciju i kupovinu tretmana. “Od svakog osuđenika ćete čuti da postoje vaspitači koji te za novac prebace u poluotvoreno, a neki koji nemaju novca provedu ceo život u zatvorenom odeljenju.” O ovome svedoči i Aleksandra Jelić iz ApsArta koju je nakon izvođenja predstave u jednom zatvoru neko od zaposlenih upitao da li je videla koliko je zaposlenima teško pala scena u predstavi koja prikazuje situaciju u kojoj je vaspitač možda korumpiran. “Mi ovo nismo prikazali eksplicitno, već kroz osuđenika koji sugeriše da je mito verovatno način da napreduje u tretmanu. Jedan zaposleni je onda u razgovoru sa ekipom predstave rekao da im je bilo mnogo teško da gledaju takvu scenu zato što su u zatvoru za četiri godine imali šest krivičnih prijava protiv vaspitača koje su i dalje u toku. Ja pitam u čemu je onda problem? Znači mi ne možemo da govorimo o nečemu što je apsolutna istina?”

Advokatica Golubović objašnjava strukturu sistema tretmana u kome postoje tri nivoa od kojih svaki ima dva podnivoa. To su tretmani V2 i V1 – zatvoreno odeljenje, B2 i B1 – odeljenje koje može biti i poluotvoreno i tretmani A2 i A1 koji su otvoreni. “Zatvorenik mora postepeno da ostvaruje povlašćeniji tretman, jer mu od toga takođe zavisi i uslovni otpust. Ali kada vi izvršite neko teško krivično delo, čak i ako vam je to prvo delo, po pravilniku dobijate visok stepen rizika što vam često onemogućava prelazak u bolju vaspitnu grupu. Veoma je teško da zatvorenik koji je prvi put u zatvoru, a zbog teškog krivičnog dela, zapravo napreduje koliko god da se trudio. Za povratnike je gotovo nemoguće da pređu iz V2 u V1 tretman.”

Da li je moguće reformisati sustav?

Što se radne eksploatacije zatvorenika tiče, rad u srpskim zatvorima je istovremeno privilegija, ali oni koji je imaju dobijaju veoma male nadoknade. Aleksa Nešić je u KPZ-u Valjevo radio u radionici PVC stolarije koja je proizvodila stotine prozora za beogradski CZ, zatvor u Sremskoj Mitrovici, Zabelu i druge zatvore. “Na početku, kao nekvalifikovani radnik dobijao sam između 800 i 1300 dinara mesečno. U roku od šest meseci naučio sam sve od merenja, varenja prozora, sečenja, ubacivanja gume, sečenja pod uglovima. Na kraju, kada sam mogao da obavljam celokupan proces proizvodnje, dobijao sam 3500 dinara [oko 30 evra] mesečno.” Katarina Golubović kaže da se vrlo često dešava da i takve plate kasne. “Gledala sam liste u kojima sam videla da i te plate kasne. Uopšte nisu redovne. Vi zaradite nešto i uopšte vam se to ne isplati zato što nemaju u budžetu.”

Niska robijaška nadnica u kombinaciji sa visokim cenama na zatvorskim kantinama dovodi do dvostruke ekonomske eksploatacije robijaša, koji se i po tom pitanju nalaze u prostoru potpune nemogućnosti. “Cene na kantini su bile dosta skuplje nego na slobodi. Jedini artikal koji ima istu cenu su cigarete. Namazi, keksi i sve ostalo je bilo mnogo skuplje nego na slobodi. Konzerva tunjevine koju je moja majka plaćala 100 dinara, na kantini je koštala 160 dinara,” priča Aleksa Nešić. Katarina Golubović potvrđuje da su kantine skupe i kaže da YUCOM prati cene u kantinama i stalno upućuje preporuke da se te cene dovedu na onaj nivo kakav je u mestu u kom se zatvor nalazi.

Na pitanje da li je ovaj kazneni sistem moguće reformisati, Kovačević kaže: “Ja se bojim da nije moguće. Mi imamo sve odlike kaznenih sistema onih država koje ekonomski stoje izuzetno loše. Ja se bojim da smo mi jedna od zemalja koja odgovara profilu zemalja koje ne mogu da reše taj problem”, i nabraja Bugarsku, Poljsku, Italiju, Mađarsku, Rumuniju, Makedoniju, Grčku… On smatra da je najveći problem zapravo u pravosudnim organima koji imaju vrlo retributivan odnos prema učiniocima i potencijalnim učiniocima krivičnih dela. Nikola predlaže širok spektar drugih mera koje već sada postoje u zakonima, ali se veoma retko primenjuju i naglašava da kazne zatvora do godinu dana čine 60 odsto svih zatvorskih kazni koje se izreknu u Srbiji, a to su kazne koje se mogu realizovati kao kućni zatvori ili rad u javnom interesu.

I Golubović smatra da bez funkcionisanja uslovnog otpusta i alternativnih mera ne može da se reši problem prenaseljenosti zatvora. Da bi se u roku od deset godina poboljšalo stanje u srpskim zatvorima, ona kao rešenje vidi primenu alternativnih mera i alternativnih kazni. “Neophodno je da se u narednih deset godina razviju probacione službe – kućni pritvori, uslovni otpust, narukvica oko noge.”

Aleksandra Jelić iz ApsArta i sada radi sa mnogim ljudima koji iza sebe imaju zatvorsko iskustvo. Na pitanje koje je njihovo mišljenje o mogućnosti reforme zatvorskog sistema u Srbiji kaže: “Ne volim da govorim u nečije ime, ali pošto dosta vremena provodim sa tim ljudima rekla bih da, nažalost, skoro svi misle da je takva stvar nemoguća.” Iznosi i svoje mišljenje: “Sistemi kao što su zatvor, obrazovni, zdravstveni sistem, to su sve državni obrasci koji se reprodukuju i multiplikuju na način na koji je država kao takva i sama organizovana. Ja bih rekla da zatvor, koliko god bio izolovano mesto, ima organsku vezu sa društvenim establišmentom. Država ne može i ne želi reformisati zatvorski sistem sve dok ne pronađe novi modus vivendi izvan korupcije, super kontrole tokova novca i manipulacije građanima. Ono što mene više od takve utopijske misli o mogućnosti reforme zatvorskog sistema interesuje jeste kako ostvariti polje duhovne slobode na koje svaki osuđenik ima pravo čak i u ovako organizovanom sistemu. U tom smislu gora od loših higijenskih i zdravstvenih uslova u zatvoru mi je činjenica da ne postoji mogućnost obrazovanja, konzumiranja umetničkih proizvoda, participacije u umetničkim disciplinama, kao ni mogućnost istinskog praktikovanja vere (bilo koje konfesije). Ta činjenica po mom iskustvu boravka u zatvoru je jedan od glavnih razloga zašto zatvor ostaje mesto čovekove totalne propasti i konačnog pada. Sve ovo naravno ukoliko zatvor percipiramo kao mesto koje ima moguću korektivnu ulogu, a bojim se da sadašnjim načinom organizacije pretenduje da bude samo svojevrsna akademija zla. Mislim da na ovo poslednje država samo kaže – amin!”

Paradigmatičan je odgovor Aleksandre Jelić na pitanje kako bi izgledala predstava koja se uklapa u agendu zatvorske uprave. “Idealna predstava po ukusu zatvorske uprave bila bi priredba za novu godinu u kojoj imamo neke recitacije, imitacije, pevanje… da se svi zabave, da je svima lepo i da posle toga zaposleni mogu opušteno da odu svojim kućama uvereni da su čak nešto i uradili, a osuđenici ostanu tu gde su i da utiske sa prigodne priredbe vare zajedno sa onim što su dobili od svojih u novogodišnjim paketima, svi zajedno tako maskirajući svu problematiku i nemogućnosti u koje su duboko zaronjeni. Naravno da u takvoj predstavi ne sme biti ni reči o problemima sa jedne ili druge strane rešetaka, a ako samo i pokušate time da se pozabavite – bićete otvoreno sankcionisani i opstruirani.”

Ovaj opis idealne predstave po ukusu zatvorske uprave ne razlikuje se mnogo od načina na koji je koncipirana idealna masovna kultura po ukusu onih na vlasti, ili preciznije rečeno onih koji čine i vlast i opoziciju, stvarajući sliku demokratije koje zapravo nema i mogućnosti izbora koja ne postoji. Dok se u Srbiji, zemlji na periferiji svetskog sistema koja ima i sve odlike kaznenih sistema zemalja periferije svetskog sistema, sadašnji i budući zatvorenici nadaju da će se prenaseljenost zatvora smanjiti u narednih deset godina, vi se osvrnite oko sebe i potražite rešetke u svetu koji vas okružuje. Jer, kako stvari stoje, slobode će biti sve manje.


Zašto postoje zatvori?

“Ja mislim da je ideja zatvora u suštini ispravna, ukoliko bi se zaista ispunilo ono što stoji u našim zakonima – da je to kazneno-popravna ustanova. Mislim da ljude koji su u jednom društvu grubo narušili pravila tog društva treba kazniti, ali tako da istovremeno prođu kroz proces edukacije i resocijalizacije i da nakon toga mogu da se u potpunosti integrišu nazad u društvo. U slučaju kada nisu ispunjena oba ova aspekta, i kazneni i vaspitno-popravni, mislim da zatvor ne ispunjava svoju zvaničnu svrhu i njegovo postojanje postaje besmisleno.”
– Nikola Kovačević, pravni savetnik u Beogradskom centru za ljudska prava

“Zatvori postoje da bi se ljudi koji prekrše zakone kapitalističkog društva u kome živimo izolovali od ostatka društva i kako bi se slomili njihova volja, duh, ličnost. I da se onda posle zatvora tako slomljeni ubace nazad u društvo i da ne prave više problem.”
– Aleksa Nešić, društveni aktivista i anarhosindikalista, bivši zatvorenik u KPZ Valjevo

“Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (tzv. ZIKS) u članu 2. daje vrlo precizan odgovor šta je svrha zatvora: Izvršenjem krivičnih sankcija ostvaruje se opšta i individualna svrha njihovog izricanja u cilju uspešne reintegracije osuđenih u društvo. To kaže zakon.”
– Katarina Golubović, advokatica YUCOM-a i članica Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture

“Otkad se krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka prestalo sa javnim egzekucijama i surovim mučenjima nad počiniocima krivičnih dela te zatvor uspostavljen kao institucija, čini se da se u civilizacijskom i humanističkom pogledu nije daleko odmaklo. Zatvor se nije bitno menjao kako u svojoj suštinskoj postavci tako i u načinima funkcionisanja. Zatvori postoje da bi društvo koje nema rešenja i odgovore na mnoga društvena pitanja i izazove moglo da konkretne subjekte skloni, izoluje i samim tim izbegne odgovornost i potrebu da se tim pitanjima bavi. Navodna korektivna uloga zatvora nema veze sa njegovom stvarnošću, ne samo u Srbiji nego i u drugim zemljama. Na primer, u SAD-u poslednjih godina primetan je neverovatan porast osuđeničke populacije jer već dugi niz godina postoje privatni zatvori čiji je cilj zapravo povećanje osuđeničke populacije zbog ostvarivanja većeg profita. Sve mere i reforme koje su oni uradili nisu ni malo doprinele tome da zatvor bude mesto za promenu čoveka i njegov povratak u zajednicu.”
– Aleksandra Jelić, rediteljka koja je osnovala ApsArt Centar za pozorišna istraživanja


Transformativna snaga pozorišta

Aleksandra Jelić je zatvorima pristupila iz jednog drugog ugla i 2004. godine formirala Centar za pozorišna istraživanja “ApsArt” sa idejom da dramsku, pozorišnu igru unese u zatvor, verujući u njenu transformativnu snagu kako na pojedinca tako i na širu zajednicu. Aleksandra je kao spoljni saradnik od 2006. do 2012. godine održavala dramske radionice po principu jednom nedeljno po par radionica za različite grupe, prvenstveno u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. “Realizovali smo nekoliko predstava, izlazili napolje, dovodili smo publiku unutra.” kaže Aleksandra, ali ukazuje i na prepreke sa kojima se suočila: “kada u zatvor dođete kao spoljni saradnik oni od vas očekuju, iako formalno ne polažu nikakva prava na to, da tu grupu osuđenika na neki način zabavite i da krajnji proizvod, a to je predstava, bude nešto što je uslovno rečeno podobno za duh koji ustanova gaji. A zatvor gaji duh koji je suprotan duhu slobode. Zatvor gaji duh ćutanja, cinkarenja i duh restrikcije po svim osnovama.”

* Tadej Kurepa je politikolog-novinar i bivši pritvorenik u Centralnom zatvoru u Beogradu.